Sakrivena znanja - Širom Zatvorenih Očiju
Metoda Fraktalnog Crtanja zatvorenih očiju
Da li znate žašto žmurite kada uživate u mirisu koji vam se dopadne? Ili kada zagrizete omiljen zalogaj hrane? Sećate se nekog divnog trenutka? Ili kada nekog poljubite prvi put?
Odgovor leži u neurološkom i fiziološkom odgovoru koji posedujemo kao vrsta. Tako smo sačinjeni da nam je manje od 10% informacija kojima raspolažemo omogućeno vidom – sve ostalo što znamo i jesmo dolazi iz drugih izvora: nasledja, znanja, kolektivno nesvesnog, predačkog i genetskog u nama, okruženja, sistema u kojima smo odgajani, socijalne sredine, ličnih uvida, iskustava i saznanja.
Da li znate da se isti delovi mozga aktiviraju kada zamišljate omiljenu hranu, dragu osobu, razmišljate o putu avionom kojeg se bojite ili planirate posetu zubaru i kada zaista radite ovo što zamišljate. Razlika je u intenzitetu elektromagnetne frekvencije koju merimo na MRI, koja je u slučaju „zamišljanja“ manja samo 20% od one koju imamo kada se aktivnost dešava.
Ono na čemu počiva naša predstava o svetu, o našem položaju u tom svetu i naša reakcija na okruženje, je naša percepcija. Ona je imenitelj svega što delamo. Sve što vidimo tj način na koji vidimo zasniva se na principu korisnog, jer naš mozak ne radi u apsolutama nego u relacijama. Mi kontekstualno čitamo odnose i biramo korisne za dalje kretanje i preživljavanje, takođe i za ono što smatramo napretkom.
Metodom Fraktalnog Crtanja zatvorenih očiju, eliminišemo perceptivni naučeni momenat i dajemo informaciju o našem unutrašnjem stanju. Nadalje, povlađujući frekvenciji i oscilaciji koju kao živi organizam proizvodimo, biramo boje kojima bojimo nacrtan crtež. Takođe ih biramo zatvorenih očiju, a onda gledajući odlučujemo o tome koje od nacrtanih polja bojimo kojom bojom. Tako dobijamo dijagnostički crtež koji je početak i ulaznica za svet Fraktalnog Crtanja zatvorenih očiju. Sve sledeće crteže radimo takođe zatvorenih očiju po zadatim pravilima. koja nam omogućavaju resetovanje svih percetpivnih modula koje smo usvojili, a koji nam ne čine dobro ili koje bi mogli da usavršimo da bi nam donosili jos više koristi.
NEURONI
Funkcionisanje nervnog sistema počiva na neuronima. Rođenjem dobijamo oko 80 miliona neurona, a do 80te godine života izgubimo oko 30% ( alkohol, pušenje, loša i neredovna ishrana, stres, neuredno i nedovoljno sna itd.) Dobra vest je da se neuroni obnavljaju i da aktiviranjem nervnih ćelija podstičemo neurogenezu i imamo sledeće dobrobiti:
– sprečavamo i usporavamo kognitivno oštećenje
– aktivne nervne ćelije povezuju se više i brže sa drugim nervnim ćelijama. Jedna ćelija brzim otpuštanjem električnih impulsa može da napravi i do 30.000 novih veza. Stvaranje visokoaktivne neuronske mreže povećavaju se eksponencijalno šanse svakog neurona za dugotrajni opstanak.
– aktivne nervne ćelije dobijaju više krvi. Neaktivne dobijaju manje krvi i konačno odumiru.
– aktivne nervne ćelije proizvode veću količinu takozvanog faktora neuronskog rasta ( NGF), što je protein čija je sinteza odgovorna za nekoliko važnih procesa i tiče se čitave neuronske mreže ( simpatičke i senzorske aktivnosti), ali utiče i na određene hormone. ( da li ste znali da osobe koje su u stanju zaljubljenosti imaju veći nivo ovog proteina).
– nervne ćelije aktivirane grafo motoričkom aktivnošću, između ostalog, stimulišu i hipokampus, (što je blagotvorno čak i u ekstremnim stanjima posle povreda za aktiviranje delova mozga gde postoje određena oštećenja), tako da efekat neuroplastičnosti mozga biva potenciran i proces neurogeneze aktiviran.
BOJA I SVETLOST
Priroda svetlosti je dualna: u nekim pojavama se ponaša kao skup čestica (fotoefekat i drugi efekti), a u nekim ispoljava osobine talasa (interferencija, difrakcija itd). Osnovne karakteristike talasa su: frekvencija i talasna dužina, a osobine čestica su energija, masa i impuls. Vidljivi deo spektra nazivamo svetlost i on se kreće ( meren u vakuumu) od 400-700nm (talasna duzina) , odnosno 430-750/790 THz (frekvencija). Ono što mi vidimo su razlike u frekvencijiu okviru tih talasnih dužina.
Boja nastaje iz nervnog impulsa iniciranog bezbojnom svetlošću koja padne na mrežnjaču oka.
Kvantna čestica FOTON je ono što nam omogućava da vidimo boje, oblike i vidljivi svet, odnosno da percipiramo ono što čovek uobičajeno zove ljudskim vidom. To je elementarna čestica – kvant (ubraja se u bozone jer ima ceo spinski kvantni broj) elektromagnetnog zračenja koji se u vakuumu kreće brzinom svetlosti. Nema masu mirovanja, a sadrži energiju. Ne poseduje naelektrisanje i ne raspada se spontano u vakuumu. Stabilan je. Spin je osnovna osobina elementarne čestice, pošto je njena priroda kvantno-mehanička ne može se opisati makroskopski, već se najbliže može shvatiti kao mehanički momenat tj svojstvo čestice da se ponaša kao mala čigra. Spin ima dimenzije dejstva elektromagnetnog zračenja. (izražava se kao količnik Plankove konstante i spinskog kvantnog broja).
Kada bezbojni svetlosni zrak padne na neku površinu on se odbije i putuje kroz naše oko u naš sistem: oko odgovara refleksno na svetlost. Kako Dr. Jacob Liberman živopisno objašnjava kada svetlosni zrak uđe u naše vidno polje – kap vode pada na mirnu površinu jezera i ono sto u tom momentu postoji je talas koji se stvara. To je trenutak u kojem smo svedoci postojanja tog talasa. U oftalmološkoj nauci se to zove fokus i dešava se bez naše volje. Deo svetlosti odlazi u hipotalamus ( CEO- izvršni direktor sistema) koji kontroliše endokrini, autoimuni nervni sistem, (mozak mozga) a deo odlazi u epifizu (regulator regulatora).
U tom trenutku registrujemo sve informacije i tada svaka ćelija orkestrirano se sinhronizuje sa potsticajem iz prirode iz koje koje smo potekli. To se automatski događa bez naše kontrole celog života. Kada se preklope dve dimenzije koju po jednu daje svako od oba oka, onda vidimo tzv. navodnu dubinu tj dobijamo “jasnu” tj jasniju sliku onoga što vidimo.
Gary Greenberg živopisno kaže da svaka ćelija ima svoj posao (” Evry cell has a job”). Naš zadatak je da aktiviramo što više ćelija i otkrijemo nove mogućnosti našeg bića.
Kao što znamo, svaka boja nosi određenu energiju, ima talasnu dužinu i frekvenciju. Zato boju dobijamo kao informaciju, ne samo vidom već je upijamo i kroz ostale energetske receptore na telu, pre svega kožu, a zatim i okruženje koje doživljavamo kao prijatno ili neprijatno. Boja u našem telu podstiče hemijske procese organa i sistema organa. Svaka pojedinačna boja za određeni skup organa je blagotvorna i energetski komplementarna. Osim sto povećava otpornost našeg organizma, konkretna boja daje i informaciju o nivou nelagode koju proizvodi kad je projektovana na telo. U toku fotodinamičke terapije poznat je fenomen sinhronizacije tela sa bojama od nelagodnih ka prijatnim, sve do usaglašavanja stanja – nešto slično kao kod homeopatskih lekova, gde je najbolji lek za pacijenta onaj koji ima jednaku vibraciju kao i njegova bolest, samo u minimalnoj ali potenciranoj količini. Merenja su pokazala da energija boje koje najviše doživljavamo kao onu koju volimo, po pravilu je boja koja nam nedostaje. Boja koja nam nije prijatna je boja stresa za nas, kao što je i boja u kojoj istrajavamo boja traume.
Kada vidimo dugu uvek se osetimo bolje, jer dobijamo koncentrovanu paletu boja na subjktivni izbor iz koje organizam odmah usvaja najpotrebnije. Da svaka boja predstavlja energetsku informaciju jednostavno pokazuje i vreme reakcije mereno na stimulaciju određenom bojom: tako da crvenu boju vidimo najbrže, zatim, žutu , pa zelenu i plavu: nije slučajan izbor boja na saobraćajnim znacima. Ovo je istini za volju je zbog procenta kupastih ćelija: njih oko 64% najviše reaguje na spektar crveno reflektovane svetlosti, dok se otprilike trećina aktivira na zeleno reflektovanu. Ostatak najviše reaguje na spektar plavo reflektovane svetlosti. Ljudi imaju tri vrste kupastih ćelija i mnogo su bolji u razlikovanju boja od većine drugih sisara. U poređenju sa drugim sisarima očigledno da smo prilagođeni shodno našim ostalim sistemima za preživljavanje i percepciju. Takođe, izvesne boje stvaraju nam utisak bržeg protoka vremena (žuta i smeđa), a plava, bela i zelena sporijeg. Koliko je uticaj boje značajan vidimo po tome što najbrži efekat imaju na limfni sistem. Od davnina je poznata terapeutska uloga boja na ljudski organizam. Još od vremena starog Egipta, kada bi obolele zavijali u crvenu tkaninu da bi im ubrzali oporavak. Arheolozi su u egipatskim hramovima pronašli otvore kroz koje se sunčeva svetlost prelamala u boje spektra i koristila u lečenju.